Milan Dulin Bovan – Kamenštak (Odlomak)

Kamenovan sam jednom davno, u jednoj kamenoj zemlji, gdje je uspijevao jedino kamen pogodan za kamenovanje. Vezali su mi ruke za kamen, bio sam leđima prislonjen takođe uz kamen, kamenjem su me u grudi gađali.



Bijaše ispočetka teško trpiti udarce kamenjem u prsa. Onda čovjek počne da se navikava pa mu sve lakše. Kamenje prihvata kao nedužno oružje koje drugi, eto, u nedostatku boljeg koriste da ga njime kamenuju, takoreći ubiju.


Bivalo je sve lakše i lakše, što sam više razmišljao o razlozima, kamenje mi je bivalo sve bliže. Kako je koji kamen prolazio kroz moje meso i kosti, sve više je postajao dio mene, a ja dio te prelijepe, proklete kamene zemlje. Sva bol i muka je polako nestajala, sve dok nebo iznad mene nije postalo kameno.


Sunce se više nije vidjelo, a bol je potpuno iščezla. Htjeli su da me ubiju kamenujući me, da me kamenuju do smrti. Umro sam dakako, ali sam preživio kamenovanje.


Postao sam kamen u kamenu, čelni kamen kameništa u kamenoj zemlji.


Kamenštak!


Svi oni kamenosrdni što su me kamenovali, davno su nestali sa sva tri svijeta. Nestalo je i sjeme kamenosrcog naroda. Ja još uvijek kamenujem u navu, javu i pravu, jer kamen je trosvjeta duša koju samo vješti kamenštaci iz kamene zemlje osluškuju i razumiju.


Odlomak iz knjige priča kazuje autor – Milan Dulin Bovan

PORUČI SVOJ PRIMERAK KNJIGE