Здравише се два јунака на Мочилима, те сједоше вино пит. Борислав заповиједи Силвану змају да улови меса за вечере. Овај се, мешчини прије врати но што оде и носи срндаћа и међеда. Одераше ловину и распремише, те ш њом у ватру. Тако су они мезили међедину и срнетину; пили вино и причали о јунаштвима, све док нису поспали. Пробудише се у уторак, у само свитање. Обојици се у сну бијаше казало да морају пронаћ Вукашина и од њега чут куда даље друмити и о чему работат.
Пођоше касом преко планина, јер Растислава и његова дората није поље могло држат на себи, па часом стигоше у Вележ. Дођоше пред завјетни раст у ком живи Вукашин, како им бијаше речено, али на расту нити бијаше рупе, нити какви врата, само орао крсташ на највишој грани, а цио Градац ко да је окађен, тамјаном мирише. Не остаде им друге него чекат неће ли се сам Вукша приказат. Недуго послије њиова доласка, кликну онај крсташ и полеће пут њиг са оне гране, те паде пред Вранца.
Како паде, тако се приказа од њега Вукашин у свом образу. Помаже Бог, јунаци моји добри!
– Бог ти помого! Одговорише њиг два углас.
– Јавио сам вам да дођете, треба отић на ријеку Требижат и наћ проклетог Сисоја, те га довест ође мени да му душу просту Богу отпустим. Кад га нађете, сам ће вам се казат!
Сад ајте, с Богом!
