Odlomak

ilustracija Marko Šaran

Zdraviše se dva junaka na Močilima, te sjedoše vino pit. Borislav zapovijedi Silvanu zmaju da ulovi mesa za večere. Ovaj se, meščini prije vrati no što ode i nosi srndaća i međeda. Oderaše lovinu i raspremiše, te š njom u vatru. Tako su oni mezili međedinu i srnetinu; pili vino i pričali o junaštvima, sve dok nisu pospali. Probudiše se u utorak, u samo svitanje. Obojici se u snu bijaše kazalo da moraju pronać Vukašina i od njega čut kuda dalje drumiti i o čemu rabotat.


Pođoše kasom preko planina, jer Rastislava i njegova dorata nije polje moglo držat na sebi, pa časom stigoše u Velež. Dođoše pred zavjetni rast u kom živi Vukašin, kako im bijaše rečeno, ali na rastu niti bijaše rupe, niti kakvi vrata, samo orao krstaš na najvišoj grani, a cio Gradac ko da je okađen, tamjanom miriše. Ne ostade im druge nego čekat neće li se sam Vukša prikazat. Nedugo poslije njiova dolaska, kliknu onaj krstaš i poleće put njig sa one grane, te pade pred Vranca.

Kako pade, tako se prikaza od njega Vukašin u svom obrazu. Pomaže Bog, junaci moji dobri!

– Bog ti pomogo! Odgovoriše njig dva uglas.
– Javio sam vam da dođete, treba otić na rijeku Trebižat i nać prokletog Sisoja, te ga dovest ođe meni da mu dušu prostu Bogu otpustim. Kad ga nađete, sam će vam se kazat!

Sad ajte, s Bogom!