Нисам хтио да је лажем, мада је то некако приликом завођења дозвољено. Причао сам јој само истините ствари о свијету око нас, а он зна бити суров.
Причао сам јој о једном седмогодишњем дјечаку са Кашмира који свако јутро у пет мора са козама кренути у планину да нађу храну и са својим мастифима их чувати од вукова. Дјечак увијек понесе једну врећицу направљену од козје коже, у њој чобанску ужину и једну већу, празну врећу, ткану од кострети, у њу би читав дан за козама искупљао сваку длаку која остане на каквом бодљикавом грму или међу оштрим планинским стјенама.
За читав дан је својим од планинског вјетра испуцалим и испараним од трња дјечијим ручицама могао скупити кострети отприлике онолико колико је потребно да се исплете њен шарени шал од Кашмира.
Причао сам јој о томе како је потребно мурвиним лишћем утовити на хиљаде свилених буба све док се оне не умотају и постану лутке, а затим у врелој води учинити ужасан масакр над хиљадама такорећи још нерођених чаробних лептира да би се од њихове чауре саткала та предивна свилена хаљина кројена за њену заносну фигуру.
Говорио сам јој о тешком животу берача памука који су се трудили да сакупе довољно меког цвијета за њену блузу. Причао о дубоком погледу телета од чије коже су шивене њене ципелице, чак и о радницима на нафтним платформама који зној и крв прољевају за нафту од које се добила синтетика за њене чарапе од осам дена.
Убједљивим медицинским ријечником сам упозорио колко је сједење опасно и између осталог може изазвати дискус хернију, а стајање такође изазива проширење вена које у том случају ни чарапе од триста дена не могу скрити.
Узалуд!
Није имала емпатије према свим тим лептирима, телету, дјечаку и осталим мученицима, па ни према своме здрављу.
Нисам је успио наговорити да скине ту муку са себе и легне поред мене.
Давно бјеше, онај седмогодишњак са Кашмира надам се већ има свог двогодишњака, а ја памтим њену равнодушност за туђу муку.
Ех.
Извор: Обложавање
