Каменован сам једном давно, у једној каменој земљи, гдје је успијевао једино камен погодан за каменовање. Везали су ми руке за камен, био сам леђима прислоњен такође уз камен, камењем су ме у груди гађали.
Бијаше испочетка тешко трпити ударце камењем у прса. Онда човјек почне да се навикава па му све лакше. Камење прихвата као недужно оружје које други, ето, у недостатку бољег користе да га њиме каменују, такорећи убију.
Бивало је све лакше и лакше, што сам више размишљао о разлозима, камење ми је бивало све ближе. Како је који камен пролазио кроз моје месо и кости, све више је постајао дио мене, а ја дио те прелијепе, проклете камене земље. Сва бол и мука је полако нестајала, све док небо изнад мене није постало камено.
Сунце се више није видјело, а бол је потпуно ишчезла. Хтјели су да ме убију каменујући ме, да ме каменују до смрти. Умро сам дакако, али сам преживио каменовање.
Постао сам камен у камену, челни камен каменишта у каменој земљи.
Каменштак!
Сви они каменосрдни што су ме каменовали, давно су нестали са сва три свијета. Нестало је и сјеме каменосрцог народа. Ја још увијек каменујем у наву, јаву и праву, јер камен је тросвјета душа коју само вјешти каменштаци из камене земље ослушкују и разумију.
ПОРУЧИ СВОЈ ПРИМЕРАК КЊИГЕ
